Tužna priča radnika koji je u pedesetoj godini ostao bez posla u Sandžaku

0
251

Ko brine o insanima koji ostanu bez posla u pedesetoj ili šesdesetoj godini života?

Tužna priča bivšeg radnika  koji je u pedesetoj godini života ostao bez posla. ,,Radio sam punih 27 godina,bilo je inflacija ali, ja nijesam napuštao posao, radio sam za paklicu cigareta devedesetih godina, samo da bi narod mogao imati prevoz. Međutim, kada su prodali preduzeće, jedanog dana kada sam došao na posao, rekli su mi da pogledam spisak koji je bio na tabli, tu sam video nekoliko imana kolega sa posla među kojima je bilo i moje. Pisalo je da nema više posla u ovoj firmi za ove radnike, jer se pojavio od jednom tehnološki višak. Kao da se nebo i zemlja sastavila, seo sam na klupu i koleginica mi je dala čašu vode,kada sam tu preživeo, možda dočekam sto godina. Nijesam znao šta da radim ali, morao sam da živim i ako posle tog dana nijesam želeo. kako sada da kažem porodici , jedini prihodi su u petočlanoj porodici bila moja plata. Djeca na studijama, šta sada da radim. Nekada mi je dolazilo da izvršim samoubistvo, nekada da pobegnem u drugoj državi. Molio sam Allaha da mi pomogne. Svakog dana sam išao od bauštele do bauštele i tražio posao, nijesu htjeli da me prime, hoće mlade ljude, kojima može da naređuje, koji će da trče i da rade mnogo više od mene. Jedan prijatelj mi je rekao da se obratim Centru za socijalni rad ,tako sam i učinio  ali, tamo nijesu htjeli ni da čuju, odbili su mi zahtjev. Najteže mi je bilo za djecu, bili su među boljim studentima. Radio sam dnevnicama, negdje dan, negdje dva, pa traži posao po pet dana. Djeca su posle nastave radila neke povremene fizičke poslove za sitan novac.Najteže mi je bilo kada bi im trebale knjige, koje su bile skupe,nekada i odjeća,više bez obroka hrane. Neko bi nam donosio namirnice ponekad, brašna kada smo imali, bili bi sigurni da ćemo preživjeti. Kuhinje narodne su nam bile puno daleko, nijesmo imali auto, niti novca da platimo nekom da nas odvede. Možda heftično jednom bi nas odveo rođak, koji je i sam bio u teškom ekonomskom stanju. Tako sam godinu dana tražio posao, pozajmljivao novac da bi djecu školovao, jeo sam jednom dnevno, samo da bi porodica imala hrane. Otišao sam u džamiju kako bi se pomolio Allahu za pomoć i ako sam po nekada ranije išao. Izašao sam iz džamije i ugledao sam druga iz srednje škole, prišao sam i nazvao selam, nije me prepoznao, kada sam mu rekao ko sam, suze su mu pošle, reče: Šta je to bilo sa tobom čovječe, zašto si toliko ostario? Džematlije su otišli a ja i on smo ostali da razgovaramo ispred džamije. Ispričao sam mu sve, plakao je, izvadio je 500 evra i da mi, uzmi ovo za namirnice, halalosun. Evo ti moj broj telefona, sutra me pozvovi i uputiću te gdje da radiš, tako je i bilo,pozvao sam ga sutradan i on mi je našao posao u njegovoj firmi da radim kao portir. Allah da mu podari sve najbolje. Šta da rade oni koji nemaju drugara, prijatelja, rođaka koji bi im pomogli? Država Srbija se ponaša prema narodu kao da smo stoka a ne ljudi,,.

Ispričao nam je danas u kancelariji Sandžaklija kroz suze

Preuredio Naser Bakić